Poklon

Poklon kao pojam dolazi od arapske reči vehebun što znači nadmašiti u darežljivosti. U islamskom pravu El-hibetu se definiše kao ''pravo svake doslovno sposobne osobe (mukelefa) pokloni deo svoje imovine na zakonit način kome želi!''.

Način poslovanja među muslimanima, fikhski autoriteti su tragali i tražili oslonac u verifikovanim šerijatskim izvorima, pre svega u Kur'ani-kerimu. U tom traganju došli su do 49 ajeta sure Eš-šura koji glasi:«On dariva ženskinje kome hoće i dariva muškinje kome hoće.» Kao što se vidi iz gore navedene definicije, pravo je svakog doslovno sposobnog muslimana da iz svoga imetka daje poklone onim ljudima ili ustanovama do kojih mu je naročito stalo, iz ovoga ili iz onoga razloga, pod uslovom da je to čisto islamski motiv. Poklanjalac kao musliman nemože očekivati nikakvu materijalnu protivuslugu za dati poklon. To se smatra humanim delom i činom dobročinstva, na šta stalno podstiče islamska nauka. Primalac poklona, ukoliko želi, može uzvratiti poklonima, u znak zahvalnosti, na mnogo načina, osim materijalnog. To zavisi od samog njega. Pošto je i čin poklanjana način kojim se povezuju muslimani, uzvraćanje na poklon, na spomenuti način, ohrabruje i druge da i oni budu poklonitelji. Već u prvim danima islama, čin poklona je zaživeo među prvim muslimanima, o čemu su sačuvana mnoga predanja. Tako Ebu Hurejre prenosi da je poslanik a.s. rekao: «dajte jedni drugima poklone, voljećete se.»

Da bih poklon bio u skladu sa šerijatskim načelima potrebno je da se ispune sledeći uslovi: a) poslovna sposobnost-tekfil, poklonitelja i primaoca poklona; b) puno vlasništvo nad imovinom od strane poklonitelja; c) puna sloboda odlučivanja poklonitelja i primaoca poklona, bez pritiska od bilo koga; d) ponuda poklona; e) prihvatanje poklona; f) primalac poklona mora biti živ ili začet u utrobi majke u momentu poklona; g) poklanjanje u smrtnoj bolesti je ograničeno na trećinu imovine darodavca, bez pristanka zakonskih nasljednika.